Priča o tome kako smo ulovili tri tune od 112 kila

Priča o tome kako smo ulovili tri tune od 112 kila

922
Podijeli objavu
Photo: Pixabay

Prošle su dobre dvi ure otkako smo došli na poštu, četiri nautičke milje od Blitvenice u jugo. Jedino šta se u to vrime dogodilo bilo je da je mola levanat koji nas je i juja i ladija. More je skoro ubonacalo, ostala je samo debula mareta koja je dolazila od Italije. Od tune ništa. Sonder ka da nije upajen, a muči i radiostanica, šta znači da, kako je nama, tako je i drugin brodovima, a ima ih blizu 40. Mučimo i nas četvero, u dvi ure privrnili smo šta smo znali, vaća nas lagano štufancija, piše Gojko Huljev za portal ŠibenikIn.

– Ima li kod tuna ura od marende – priupita san kapetana, ne bi li nas probudija. – I nema baš, rani se svake dvi-tri ure, samo triba pogodit u koji restoran iđe. Šta je najgore, oti njiov restoran je uvik na drugo misto, i aj ti sad pogodi di je – odgovorija je on. Kako je zamalo bilo podne, još san nadoda: – U panuli za zubace i brancine, ja san najboje lovija u sri dana, od podne do dvi ure. – Kod tuna to ne važi – bila je zadnja njegova – nisan nijednu uvatija sa saton na repu.

Prošlo je još po ure, kad se finalmente priko radiostanice čulo: – Riba je na štapu! Kako se po regulama mora odma reć i pozicija broda koji je uvatija, da bi do nji došli suci, zaključili smo da je to daleko od nas. Posli se još nikoliko puta čulo: – Riba na štapu, a samo jedanput: – Riba u brodu. Osin te, sve druge su bile manje od 40 kili pa su na zapovid sudaca vraćene u more.

Banjada na 220 metara dubine

A naš sonder i daje muči ka zaliven. Da se nije pokvarija, palo je nekomu na pamet; upaljen, ugašen, uvik muk. – Najboje bi bilo da se jedan od nas obuče u mudantine i zaroni ispod broda, a ako i unda ne zapijuče, znači da ne vaja – našala se je kapetan. – Je, ko će nać takvoga, dubina 220 metara, a najbliži veći škoj je ura vožnje, nema šta, pravo misto za kupanje. Šoto nas je ošlo četiri kašete srdela ka brum. Kad nisu tune, naša se je niko drugi ko je to popapa i još je gladan. Tamo se u more ulazi jedino u kavezu.

Dosadno nan je, ali nan svejedno vrime leti, jerbo u četiri ure završava lov. Vrimena da i nama koja uleti sve je manje. Oko dvi ure malo je živnulo, sve se češće čuje: – Riba na štapu. Počelo se je lovit, ali još uvik daleko od nas. U tren se izdaje zapovid o primištanju. Znamo da ćemo za to potrošit po ure, ali izgubili smo svaku viru da ćemo je, tamo di smo bili cilo vrime, uvatit.

Nova pozicija, novo brumavanje, novo nadanje, a vrime leti. Brod blizu nas uvatija je dvi zaredon, obe su manje od mire, puštaju se u more, ali nosu punte. Prije smo se nadali jednoj od 60-70 kili, a sad bi bili kuntenti i sa jednom od 30. Samo da se javi sonder, da se savije štap, da zacvili makinjeta. Ali ništa od toga. Svi smo štufi, dišperani, pitamo se ko nas je učara.

Najlipši zvuk koji je čovik inžinja

U tri i po, kad nan je prisušila i najmanja nada, ka grom iz vedra neba iznenadilo nas je: – Bip, bip, bip – oglasija se je sonder. Posli petog bip savija se je štap na bandi broda, a makinjeta je počela žestoko cvilit. – Evo je! – viknija je kapetan, brzinom svitlosti čapa štap, pribacija ga na krmu, sija u stolicu za izvlačenje i počeja motat, koliko mu je tuna dozvojavala. Sonder se nije pristaja oglašavat, brez pristanka čulo se je: – Bip, bip – najlipši zvuk koji je čovik inžinja. Unda se je savija štap i na provi, a makinjeta zacvilila iston žestinon. – Drž`te čvrsto štap, dok ja ovu izvadin. – Ispod nas je cilo jato, bacajte cile srdele da ih zadržimo – vika je kapetan ka manit. Nije ni izreka do kraja, kad se je savija i treći štap, uvatila se je i treća tuna. Mene je dopalo da izvučen štap iz ležišta, čvrsto ga držin, i da puštan tunu da izvlači koliko oće, ako triba i dvista-trista metara. Jerbo ako se zapetljaju, izgubit ćemo obe. Na sriću prva tuna je bila brzo savladana, a dvi druge vukle su svaka u svoju stranu. Za po ure sve tri su bile u brodu. Dok su imale snage tukle su repovima po plastičnim pajolima. Bilo je to toliko žestoko da se je sigurno čulo do Žirja.

Na vaganju u Jezerima sve tri tune su pizale manje od 40 kila, najveća je imala 39.5. Za tih po kila izgubili smo treće misto i ništo šoldi, koliko je po regulama određeno. Ali svejedno smo se ćutili važno, imali smo šta za pokazat, jerbo niko nije donija tri ribe, niko nije bija ni blizu naših 112 kila, koliko su zajedno imale. Brzo smo zaboravili onih šest i po uri čekanja i štufancije, oma bi bili potpisali da i drugi put bude tako. Najvažnije je bilo da nan se nije dogodilo ka onima šta su tri dana po moru plovili, a ribu nisu ulovili.

ŠibenikIn

Vaš komentar
Pratite nas na facebooku: