GURMANLUKOM PROTIV KORONE Memento, pidoče i sipa
Memento! Siti se! Kako je malo toga u životu u stvari slučajno. Barem mi se tako čini. Memento Sebenici! Siti se ditinjstva i mladosti. Siti se lipoga. Zašto i kako. Pa evo, opet slučajno. Vice kupija sipe. Za crne riže. A zove Frane (Kalauz) da ima pidoča… Enti miša. Ajmo opet koronu tirat. Sipa, ružna beštija ali moš od nje par lipih stvari učinit. Naravski, jedna od njih je najobičniji rižot.
A o sipi sam učija dok sam vesla i šijava pod sviću u Žaboričkom moru i bija šegrt mom starom prijatelju Stipi Goviću Kircu iz Žaborića. Najboljem na provi s ostima. Naučija me svašta. Onoga ribarskoga iskona, kad živiš od mora (dok sam 5 godina čeka posal) i kad si upućen na more. Jedna je od tih stvari kako sipu zeznit. Kad su skupa muška i ženska najprije tučeš žensku. Digneš je, skineš s ostiju i vratit se udrit glupog muškoga koji lipo, uredno čeka svoju dragu. Ali, kad pukneš prije muškoga, onda ona uteče glavom bez obzira ne čekajući dragog svog. Je, to me naučija moj Stipe.
Kad sam lovija puškom, nisam nikad tija tuči sipu, nije dostojan protivnik. A kako pripoznati ko je muško ko žensko, e to vam neću reći. Ne možete sve znati. E, i onda smo te sipe primoštenske lipo spremili za rižot, a tu, ka šta znate, idu lipo maslinovo ulje, vino, malo acceta, kapula, luk, petrusimen, krupna sol, papar i jedan kineski začin, neću reći koji. Onda na to idu riži, lipi, dugi, s tim da triba pazit da ne zagore i dogotovljavat ih na laganoj vatri.
Vino sam koristio crno, Memento Barakin.
Siti se! Siti se pidoča. Pidoča je jedan od simbola Šibenika. Moga bi o pidoči satima pisati. Šta jednog dana i oću. Koliko ih se izronilo, izvadilo, pojilo na puno načina, ribu na tunju s njom lovilo, u vršu stavljalo… Koliko su stvarno gladnih usta nahranile. Pričali su mi stariji da su spašavale u gladnim vrimenima. A najslađe ih je bilo stavit na latu. Oni koji ne znaju, misle da je ta lata ko zna šta. A lata je u stvari jedan običan veći komad željeznog lima. U 20. stoljeću to su uglavnom bile okrugle late. Poklopci od bačava od 200 litara, u kojima je bila nafta ili nešto drugo. Onda bi se klištima za željezo ili malom macom i puntarjolom te poklopce skinilo. Bačva je bila za zamišat galicu za polivačinu ili za skupljat vodu, a lata je bila ze peći. Svi su je imali, a svaka je vala imala svoju sakrivenu.
Nazidaš nekoliko kamenova, izroniš pidoča, zapališ vatru, staviš latu i kad se zagrije pidoče. A onda se počnu otvarati. Pa se more iz njih cidi i cvrlji po lati na kojoj i ispari. Pidoča se otvori, držiš još po minute i onda je uzmeš u ruke. Vruća je. Bacaš je iz jedne ruke u drugu i pušeš da je odladiš. Onda ideš na užitak. Ispuniti nepcu najlipše snove. Memento…
Siti se! Siti se kako nismo smili ići na pidoče na livu stranu Kanala di je bila vojska. Tamo su bile najveće. Tu su oficiri imali svoja „uzgajališta“. Ali, ipak bi ih koji put privarili, pogotovo posli kad sam ronija, pa bi došli ispod mora. I onda me tako zva moj prijatelj Frane. I onda sam se opet sitija koju on „robu“ ima. Vrhunske. Snimali smo Gurmanske ćakule u maloga Baljkasa a Frane je donija „Pidoče s teorijom“. Ne mogu vam opisati šta je to. Ali, o tome ćemo posebno, kad budemo njih spremali.
A u ove šta je Frane donija nisam tija ništa filozofirat. Ulje, luk, petrusimen, teke crnog Mementa i eto ga. Izvrsno. Ručak iz bajke. Pa neka korona dođe.
Memento. Sjeti se! Crno vino Barakino. Memento. Ne vozimo pa se može popit dva deca. Syrah. Ručno bran. Elegantne strukture i punog tijela. Odležao je u selekciji barique bačvi od francuskog, slavonskog i američkog hrasta 12 miseci. Punjen je 2015. u 1703 butelje. Ma izvrstan. Paše. Još jedan u niski Baraka.
MEMENTO!
Željko Krnčević