Jadransko more kao juha od kosti

Foto: Đani Iglić

Da baš tako. Jedno noćno ronjenje završava i iskusni instruktor izranja i pita me: “Kaj je to ? Govejska juha ? To još nis vidio”. Jasno je da je akter ovog događaja Slovenac koji se čudom čudi goveđim kostima po dnu. Ali čudno je što se mi ne čudimo i ne reagiramo.

Vedran Dorušić

E pa evo reagiramo. Mislim da je prvi put, a trebali smo davno. Otok na kojem živim poznat je po dobrim terenima za hobotnicu i to je razlog zašto u moru imamo gomilu goveđih kosti. Naravno nije to samo zbog hobe, to je i zbog muzgavca ( ili Mrkač ). Naravno da hobotnice i muzgavci ne idu na Velebit i ne love krave s velebitskih pašnjaka ili paške ovce. Kao i uvijek, radi se o ljudima. Nebriga o moru od onih koji od njega žive, kod nas je tradicija, a ne izuzetak. Nažalost i u ovom slučaju je tako, ribari  koji love vršama kad odrade lov, bace kosti u more, i od tuda imamo kosti u moru.

Ribolov vršom po mnogima je jedan od najboljih oblika ribolova i sam se slažem s time. Riba, rak ili muzgavac još su živi kad ih se ulovi. Nema štete na drugim morskim organizmima kao kod povlačnih mreža, slučajni ulov se može živ vratiti u more. Ako u mrežu uhvatite malu Kavalu ili Drozda, nažalost on je već mrtav kad ga vadite, vraćanje istog u more je zapravo bacanje. Kod vrše sve se da. Ali eto, ne bi mi bili mi da nešto ne pokvarimo. Da, MI, a ne Talijani i Slovenci i ne znam koga sve ne prozivamo što nam ribe nema, iako nam je jasno da mi to radimo. Neki rade, drugi šute i to je taj naš začarani krug.

I sad, po kojem to Zakonu o ribarstvu ili čemu već to nije dozvoljeno. Tražio sam, ali nisam našao, ‘ajmo reći da je što se ribarstva tiče sve O.K. – barem zakonski. Ali ima naša zemlja još zakona i pravilnika, pa u ni jednom ne piše da se klaonički otpad može bacati u more. Ni kada, ni kako ni koliko. Da sada pitate mesara što on misli o tome, dobili bi odgovor: ja samo prodajem kosti.  Ima tih ribara, vole oni juhu od kosti, ma čudo jedno. Ne može mesar shvatiti koliko ovaj voli te kosti, a valjda mu se riba zgadila kad stalno po njoj prevrće. Ma da, glup mesar. A kad restoran baci otpad te vrste, onda je to bio-otpad i to plaćaju po super tarifi, jer znaš, mora se to ekološki zbrinuti, to je opasan otpad. A u komunalnom svi rodbina, tri generacije rade, mora se to nekome naplatiti. Pa onda je svima lakše dati to isto ribaru i riješiti se brige i velikih računa. Sve je to, rekli bi ljudski “snalaze se ljudi”. A kad je nešto ispod mora, to nitko ne vidi.

 

Nadam se da ipak shvaćate da se radi o tome da opasni otpad bacate u svoje dvorište. Da se te kosti godinama raspadaju i da čine nešto što nije baš normalno u moru. Naravno upadale su i krave i ovce u more stoljećima i kit umre pa se raspada dugo. Ali slati krda u more nema smisla jer time narušavamo eko sustav. I da, postoje zakoni da se to ne smije, veterinarski su to zakoni i znaju to i ribar i mesar, ali eto prave se Englezi.  Di je tu kontrola? Pomorska policija i Ribarska inspekcija tu su nemoćne, jer i da krenu prema brodu punom kosti, to se najlakše baci u more. Ne smatram da bi policajac trebao znati neki veterinarski zakon i samim time pokrenuti postupak, a sve i da zna, kad bi to došlo na sud? Pa ispalo bi da je okrivljenik vozio te kosti u dom za nezbrinutu djecu kao humanitarnu pomoć i da ga je policija onemogućila u njegovom hvalevrijednom naumu. A i iz dobre je obitelji.

I sad netko mora ukazati na taj problem. E pa ukazat će ronioci koji rade mnoge eko-akcije i vade stotine tona otpada iz mora svake godine. A zašto? Zato jer netko mora brinuti, jer ne možemo novim generacijama ostaviti polja klaoničkog otpada. Stotinama puta sam kao ronilac bio prozvan kao krivolovac i to me jako smetalo. O amforama da ne pričam, ali tu sam im valjda zalijepio flaster preko usta zauvijek. Polako i godinama mijenjali smo svoj imidž u društvu i mislim da smo već polako uspjeli. Istina, ima i među nama neodgovornih pojedinaca, ali oni ne rone s nama. Ne bacaju bovu, ne pišu dnevnik ronjenja, nemaju veliku registraciju na brodu, nisu u grupi koja se glasno smije. Ne objavljuju slike na Instagramu i Facebooku, videa na Youtube. Ne organiziraju eko-akcije, ronilačke igre, ne nose ogromne foto aparate i kamere i uz njih rasvjetu kao za stadion. Da, lako nas je razlikovati, samo ako želite. Ali uvijek je lakše pokazati na drugog pa ako nije kriv ionako mu nitko ništa ne može.

 

I opet, nećemo nekog prozivati poimence, ni pokazivati prstom. Napravit ćemo eko akciju i izvaditi kosti, slikati ih, pozvati ljude od struke da svima koje zanima pojasne di je šteta. Ukazati nadležnima institucijama da je to loše i opasno za more. Da ovo šteti ronilačkom turizmu, nagrđuje naše podmorje, da je protuzakonito. I to ćemo napraviti svojim radom. Tako da je ovaj tekst samo svojevrsna najava.

U ovoj priči sam prozvao ribare i mesare, i to mi nije drago. Vjerujem da većina njih ne želi loše. Nadam se da je ovo samo dio loše prakse i posljedica nerazmišljanja i neznanja. Može biti da ljudi misle da se to raspadne u par mjeseci, ali istina je da se to ne raspadne godinama. Stoga molim sve da ovo shvate kao poruku ronilaca, da se ovdje radi o lošoj praksi koja šteti moru, turizmu, imidžu naše zemlje. Jer svaki dan objašnjavati gostima od kuda toliko kosti u moru nije baš zabavno.

Vedran Dorušić, predsjednik Zajednice Ronilačkog Turizma

PROČITAJTE JOŠ:

RONIOCI PROTIV PLASTIKE “Umjesto plastičnih, izdavat ćemo digitalne brevete”

Što je novo u novom Pravilniku za obavljanje podvodnih aktivnosti?

Vaš komentar