LJUTI PUTNIK PISAO JADROLINIJI “Šta me tira da svako lito doživim slom živaca na vašim trajektima?!”

Ljutitom putniku je prekipjelo pa je uputio mail Jadroliniji kojeg prenosimo u cijelosti:

– Poštovani zaposlenici Jadrolinije,

Obraćam vam se još jednom, kao i svaki put kad me šokira kapacitet nesposobnosti i bezobrazluka vaše firme. Danas se vozim vašim trajektom koji prometuje s Lastova prema Splitu. Probudio sam se u gluho doba noći, kad svako normalan spava, kako bi stigao kupiti kartu i ukrcati se na trajekt. Još se nisam razbudio ni kavu popio, kad mi je zbog vaše aplikacije za kupnju karata skočio tlak. Upisivao sam podatke, registraciju vozila, slagao se s uvjetima prodaje, sve da bi došao do naplate – a tada me aplikacija obavijesti da nema ništa od toga?!

Pokušavam opet, ali bez uspjeha. Probam opet, ma nema šanse. Već je došla ura kad treba krenit prema trajektu, a ja još nemam kartu. Krenem svejedno.
Dok sam vozio prema trajektu razmišljao sam o svima vama koji ste “zaposleni” u Rijeci, u onoj zgradi povećih dimenzija, koja zapošljava poveći broj zaposlenika. Pitao sam se koliko vas je ovih dana u zgradi, kako i šta radite, te primate li plaću uredno i redovno.

Stignem ja tako na trajekt u zadnji trenutak, dok je na rampu mornar već stavljao konop, dajući do znanja da je ukrcaj završen. Pristojan momak, spustio je konop i dao mi znak da uđem. Od galame strojeva nije čuo moje objašnjavanje nego je požurio da završi ukrcaj, pokazujući mi rukom da parkiram i vratim se pokazati mu kartu. Rampa za ukrcaj je već bila u zraku, a ja sam još jednom pokušao platiti kartu u aplikaciji – naravno, ništa od toga. Piši propalo.

Dok sam panično pritiskao po ekranu do mene se došetao prvi oficir – jako neugodna situacija. I ja sam prvi oficir, pa mi je prva pomisao u glavi bila “kako bi ja reagirao da mi se na brod ukrca glupan bez karte, a rampa se već podigla”. Ja nisam poznat po susretljivosti i razumijevanju, pa nisam to ni od njega očekivao. Za divno čudo, gospodin je pokazao razumijevanje, jer očito nije prvi put da je to doživio. Svakako me nije namjeravao ostavit na rivi u 04:30 h ujutro, pa mi je dao vremena da pokušam još koji put.

Stojimo tako kolega i ja u praznoj garaži trajketa. Ja tipkam po mobitelu, a on me tješi i nabraja moguće razloge kvara sustava. Ja se osjećam kao debil koji izgleda kao da želi užicati mukte prijevoz i jako mi je neugodno zbog toga, a on se osjeća kao debil jer mi firma za koju radi nije u stanju prodati kartu koju me on traži. Tako se nas dvojica crvenimo od muke, a njega zovu na radio – ima čovik drugog posla, ne može besposleno stati sa mnom. Ode on i uputi me da ga čekam u salonu, pa će me kasnije naći. Ostao sam u garaži s mobitelom, samo su mi još falile slušalice u ušima da izgledam ka slika i prilika debila-turista.

Dok sam po stoti put utipkavao broj tablice, prođe mi kroz glavu kako sam nekad davno iz pomorskog prava učio o Atenskoj konvenciji o prijevozu putnika. Bio je tu i dio o karti – koju ja nemam. Baš se pitam jesu li potpisnici konvencije predvidili debilni sustav Jadrolinije, koji nije u stanju izdati kartu.

Sam sebi se smijem jer sam Jadroliniji prije desetak godina uputio mail sličan ovome, u kojem sam objašnjavao da treba uvesti on-line kupovinu karata, jer je debilno da stotine ljudi čekaju u redu, dok ih prži sunce, da bi kupili kartu. Kakve li ironije.
Rugam se sebi i svojoj naivnoj ideji da pišem službi za korisnike socijalističke firme.

Kad smo pristali u Vela Luku izašao sam vanka i prošetao se do male kućice Jadrolinije, koja je u izvornom stanju još od vremena kad je napravljena. Lamperija na zidu se sjeća “boljih vremena” i uklapa u post-apokaliptični izgled Vele Luke. Objašnjavam ukratko svoj problem, a susretljivi zaposlenik mi govori da ne trebam kupiti kartu od Lastova, već da je dovoljno samo od Vela Luke do Splita. Ne želim ispasti klošar kad se vratim na trajekt, pa inzistiram da karta bude s Lastova. Tako je i napravio.

Trčim nazad na trajekt, nalazim kolegu chiefa i ponosno pokazujem kartu.
Jebe mi se više za kartu, samo mi je bitno da me čovik ne gleda kao klošara ili ne daj bože kao turista iz sjeverne ‘rvatske, kojima je sve skupo – pa i karta za trajekt.
On kaže da bi mu bilo draže da je karta iz Vela Luke, jer radi s nazadnim sustavom koji mu ne dozvoljava da zavede kartu ako je vrijeme polaska prošlo prije 2 sata – ali odmahuje rukom, više je i njemu pun kurac svega. Stavlja kartu na vrh snopa i vraća se svom poslu.

Vratim se tako ja u salon, da napokon legnem u separe i odmorim. Naravno, ništa od toga, jer se pola Korčule ukrcalo na trajekt dok sam ja trčkara po rivi u potrazi za kartom. Svi su mi zasili u separe, ima samo par slobodnih stolica.
Na red za kavu ću doć kad se napoje svi talijanski redikuli šta ostavljaju Coronu po šanku. Mašu rukama i parlaju talijanski jer ne znaju ni beknit engleski.

Evo neka cura na šanku, koja je volumenom svog poprsja pospješila cirkulaciju vašem konobaru, a bome i svima nama oko šanka.
Nije mu uopće smetalo što je došla s tetrapakom sojinog mlijeka i tražila da za naručeni cappuccino koristi isto. Ma di će mu smetat, ako triba iša bi joj ja u dućan po još jedan tetrapak, da ne zafali.

Iza nje je još jedna, ali za razliku od ovih, njene dvi su malo obišene. Šteta, jer sve drugo je na mistu.

Njih dvi gledaju u pod, a mene gleda debela Talijanka. Takve sam vam ja sriće. Ne bi na ovom trajektu umočia ni keks u kavu, a kamo li nešto drugo.

Sidim tako bez kave i razmišljam o besmislu života. Šta me tira da svako lito doživim slom živaca na vašim trajektima?!
Virujte mi, ja se ne bi vozia da ne moram. Da postoji ikakva alternativa ja bi je iskoristia. Manje ja želim pisati ovaj mail nego što ga vi želite čitati.

Jebate, sad sam se sitia, a sićate se vi ono kad sam se vozia iz Ancone s Marco Polom, pa vam nakon toga napisa ovakav mail-roman i o tome? Ajme koji kaos je ono bia, pa to se ne zaboravlja.
Taj put ste mi čak i odgovorili na mail, ako se dobro sićam.
Ima bit da ste nakon toga nazvali psihijatra i otvorili bolovanje… Ma niste, boli vas kurac.

Di je utičnica na ovom trajektu, nestat će mi baterije?
Evo naša sam, dobro je.

Prikratia sam si ja put pisanjem ovog maila, a vama sam složia nešto za čitanje ujutro, dok ispijate jutarnju kavicu, zavaljeni u stolici na kotačiće.
Pretpostavljam da ste na početku maila pomislili “šta da?!” i počešali se po riječkoj glavici.
Negdi na pola texta ste samodopadno srknuli guc kave, zavalili se u stolicu i pomislili kako vas boli kurac.
Do kraja maila ste već odlučili kako to nije vaš problem – kakav luksuz, zavidim vam.
Ma opet sam naivan, jer je ovde vjerojatno više texta nego ste vi u stanju pročitat. Niste vi ni došli do kraja.
Treba sam napisat kraći mail ako sam htio da ga netko pročita. Ali nisam, jer i mene boli kurac. Samo mi smeta što primate plaću.

Znate, ja vam se veselim i nestrpljivo očekujem dan kad ćete svi završit na burzi rada, kao i vaši kolege iz mnogobrojnih državnih firmi koje su skončale na sličan način, zbog sličnih razloga.
Sanjam o danu kad ću na Dnevniku gledati kako svi prosvjedujete ispred te zgrade na riječkoj rivi, kao što su to nedavno radili vaši kolege iz brodogradilišta a.k.a. “rupa bez dna”. Oni su isto primali plaću i bezbrižno mislili kako ništa nije njihov problem. Mislili su da su jako bitni i da se bez njih ne može.
Nadam se isto tako vidit i vaše kolege iz Hrvatske pošte i svih drugih ostataka socijalizma.
Pitam se hoćete li se tada prebacit u privatni sektor i dobiti jednaku plaću i uvjete kakve imate sada.

Jebate, tek smo kod Hvara. Nego, kad ste već tu, recite mi je li ovo trajekt ili cruiser za kružna putovanja po Jadranu?

I.B.